Nikola je dobio kijavicu od mame. Nista strasno, reci ce neko. To i nije neka bolest. Imao je jednog dana malo povisenu temperaturu, ali nos, onako mali, najveci je problem. Decko voli da rucka, skocka flasicu mleka ocas posao. Sada je to neizvodljivo. Dva dana je ucio kako da uzima vazduh posle dva srka a da se ne zastrkne. To preko dana funkcionise, ali je uvece problem jer on voli da se opisti, pocoka mlekce, podrigne ko mator i utone u san. Sada je to operacija za dekoncentraciju. I on se nervira. Kapi koje je Nikolina mama dobila od pedijatra jesu mozda dobre i blage za neznu sluzokozu, ali su isto tako i neefikasne. Okrenuce baka na beli slez, kakve kapi. Nocas je proplakao. Navijali smo i Misa Jeru, i Zutog medu da sviraju, i ja sam mu pevala... Zadrema, i kako malo smrkne on se probudi i UOOOOOOOU. Bilo mi je zao i njega i mame (nemocne da mu pomogne) Ipak, negde oko pola tri, uspavala sam ga. Disao je lepo, mirno, na nos bez problema. Uh. Olaksanje. Ugledam onda u predsoblju, ispred vrata sobe moje tri cerke koje stoje onako skupa i radosno gledaju u Nidzu koji spava. Tada mi je trebao foto aparat. Da slikam srecna lica! Noc je mogla da se smiri. Spustila sam ga u krevetac i otisla da spavam. Danas se radi.

Sada i Nikolina mama i tetke vide da decu nije lako podizati, jer do sada je Nikola bio uvek veseo i lagan i za cuvanje i za uspavljivanje. Kako je tek roditeljima cije je dete stvarno bolesno, sa visokom temperaturom, bolovima u grlu, usima, stomacicu? A kad porastu, zapamte se samo osmesi, grgotanja i prve reci, prvi koraci. I treba tako. Njima je bilo teze kad im je nesto smetalo.

Eto, pusta baka, raspisala se ko da je to neka vazna stvar. A verujte, nocas i jeste bila.